Lični trener

Faktori koji doprinose gojaznosti



Faktori koji doprinose gojaznosti

Jun 24, 2014

Postoji nekoliko faktora koji doprinose gojaznosti, uključujući psihološke uzroke, fizičku neaktivnost i pre svega držanje dijete! Sredina u kojoj živimo, kultura, nasleđe i istorija izgleda da su povezani pa je gojaznost neizbežna pojava koja polako, ali sigurno napreduje i pritiska nas sve više.

Mnogi faktori koji doprinose gojaznosti mogu biti povezani s našim upornim odbijanjem mogućnosti da ishrana može biti glavni uzrok mnogim problemima kojima ne posvećujemo pažnju. Unosimo hranu, a nismo svesni sopstvene energetske ravnoteže i količine kalorija koja nam je zaista potrebna za dnevne aktivnosti. Često pogrešno verujemo u druge načine rešavanja problema gojaznosti, koji će nam omogućiti brže i lakše rezultate.


PSIHOLOSKI RAZLOZLOZI


PSIHOLOSKI RAZLOZLOZI

Preterana telesna težina može nastati kao razlog skrivenih emotivnih problema. Povećani unos hrane može biti odbrambeni mehanizam, bežanje od realnosti ili detinjast postupak kojim se traži pažnja ili saosećanje. Svako od nas je ponekad koristio hranu kao beg od dosade ili usamljenosti i svako od nas ima navike koje su na granici preteranog unosa hrane – krofna na pauzi za kafu, čips uz TV ili kasne noćne užine.

Unos jela i pića čini složenu šemu socijalnog ponašanja, a osobe pored nas mogu naše eventualno uzdržavanje protumačiti kao društveno ograđivanje ili odbacivanje. Psihološki i socijalni razlozi gojaznosti izlaze van granica tematike ove knjige, ali obrasci neadekvatne ishrane su njen sastavni deo.

S mogućnostima za korekciju tih obrazaca bavićemo se u poglavlju 14. Iako neke gojazne osobe pate od ankcioznosti i depresije, nije jasno da li su takve reakcije posledica preterane težine, socijalnog i psihološkog odnosa sa sredinom ili problema sa ishranom. Drugim rečima, emocionalni problemi povezani sa gojaznošću, mogu biti i uzrok i posledica preterane težine, a neki mogu biti i posledica neuspele dijete.


NEDOSTATAK AKTIVNOSTI


Na simpozijumu posvećenom razlozima i lečenju gojaznosti, istraživači su zaključili da je glavni uzrok epidemije gojaznosti neprestano smanjenje dnevne kalorijske potrošnje koje ne prati adekvatno smanjenje kalorijskog unosa. Sve više osoba postaje gojazno jer dnevna energetska potrošnja opada, a većina ljudi ne smanjuje unos hrane koji bi se uskladio s nižim energetskim potrebama (Hill i Melanson, 1999). Taj zaključak se odnosi i na decu i na odrasle. Istraživači su utvrdili da su deca s preteranom telesnom težinom manje aktivna od njihovih mršavijih vršnjaka. Posmatranjem kretanja gojazne dece za vreme sportskih igara kao što je odbojka,istraživači su zabeležili da su mršavija deca igrala po celom terenu, dok su gojazna uglavnom stajala na jednom mestu (Mayer i Bullen, 1974).

Možda se pitate: Šta nastupa prvo – neaktivnost ili gojaznost? Prethodni odeljak o masnim ćelijama nudi deo odgovora na to pitanje (preterana količina hrane), ali poznato je i da osobe smanjuju nivo aktivnosti kako postaju deblje, a ne žele da preduzmu ništa u vezi sa tim. Kada je reč o gojaznosti stečenoj u kansijim godinama života posle aktivnog detinjstva, gojazna osoba je verovatno manje inhibirana i više aktivna od one koja je bila gojazna i u detinjstvu. U svakom slučaju, neaktivnost za sobom vuče veću neaktivnost zbog koje se povećanje telesne težine nastavlja. Problem nastaje kada se javi potreba da se taj bolni krug prekine i da se povrati normalan nivo aktivnosti i unosa hrane.

Govorili smo o energetskoj ravnoteži, odnosu kalorijskog unosa i kalorijske potrošnje. Neki istraživači ukazuju na potrbu da se ponovo razmotri jednačina ishrane i da se stavi akcenat na ravnotežu unosa i potrošnje masti. Za razliku od depoa ugljenih hidrata i porteina, rezerve masti nisu pod kontrolom i mogućnost da se njihov broj poveća gotovo je neograničena (Swinburn i Ravussin, 1993). Gojaznost možemo posmatrati kao dugoročni pozitivni balans masti, koji je obično posledica unosa visokokalorične masne hrane. Poruka je jasna. Smanjite unoszasićenih masti i tansmasnih kiselina (hidrogenizovanih ulja) i učestvujte u fizičkim aktivnostima da biste sagoreli više kalorija.


DRŽANJE DIJETE - IZBEGNITE YO YO EFEKAT


DRŽANJE DIJETE - IZBEGNITE YO YO EFEKAT

Da li ste se iznenadili kad smo naveli držanje dijete kao jedan od faktora razvoja gojaznosti? Kako držanje dijete može izazvati preteranu telesnu težinu ili gojaznost? Kada ljudi dobijaju na težini, počnu s dijetom, dobiju kilograme, počnu s dijetom itd. – to se naziva ciklus telesne težine – telo počinje da štedi energiju i brzina metabolizma opada. Posledica toga je da je organizmu potrebna intezivnija dijeta ili veća količina fizičke aktivnosti da bi se izborio s preteranom težinom. Kilogrami se sporije gube a vraćaju se tri puta brže u drugom ciklusu. Na kraju, organizam počne da održava težinu na bazi smanjenog kalorijskog unosa koji ujedno smanjuje mogućnost gubitka težine i stimuliše povratak kilograma (Brovnell i sar, 1986). Drugim rečima, ciklus telesne težine ili tzv. jo-jo efekat uzrokuje povećanje broja kilograma, a ne njihov gubitak.

Telesna težina se povećava jer se gube mišićni proteini sa svakim ciklusom dijete. Muskulatura je metabolički aktivno tkivo, svojevrsna peć koja sagoreva višak kalorija. Ako izgubite mišićno tkivo, imaćete manju sposobnost da sagorite kalorije u mirovanju ili tokom aktivnosti. Kada ste na dijeti, telo se okreće proteinima kao izvoru energije i tako se smanjuje mišićna masa. Svaki put kad ste na dijeti u želji da izgubite kilograme, izgubićete nemasno tkivo i zbog toga ćete morati trajno da smanjite kalorijski unos da biste izbegli povećanje težine. Ako se vratite ranijim navikama, povećaćete težinu i količinu masti u telu više nego što ste prethodno imali. Fizička aktivnost je jedini način da smanjite gubitak nemasnog tkiva tokom dijete. U suštini, ako ste dovoljno fizički aktivni, možete postepeno ubrzati svoj metabolizam i povratiti mišićnu masu i tako olakšati sebi borbu s problemom kontrole težine.


POLAZNA TAČKA


Poglavlje o preteranoj telesnoj težini i gojaznosti završavamo s kratkim osvrtom na teoriju polazne tačke, koja postoji već mnogo godina. Neki veruju da telo ima svoj pretpostavljeni težinski opseg koji pokušava da održi. Nastojanje tela da se održi na polaznoj tački suprotsavlja se svakom pokušaju da se poveća ili smanji telesna težina. Na primer, ako jedete manje, metabolizam će usporiti metabolizam i tako sprečiti gubitak težine, a olakšati vraćanje telesne težine na stare vrednosti. Polazna tačka se veoma sporo pomera zbog čega programi s postepenim smanjivanjem težine imaju mnogo više uspeha od programa za brz gubitak kilograma. Iako ta teorija ima smisla i odgovara jednom broju ljudi, neki ipak uspevaju da izgube težinu brzo i da se na tom nivou zadrže.

Druge teorije objašnjavaju promene sporijim metabolizmom udruženim sa gubitkom težine, nastalim usled kalorijske restrikcije. Kao što smo već napomenuli, niskokalorična hrana izaziva gubitak mišićnog tkiva neophodnog za metabolizam masti. Teorija polazne tačke može da obeshrabri ljude koji su nameravali da se upuste u programe mršavljenja ili im može pružiti opravdanje da odustanu. Ne bi trebalo da bude tako. Polazna tačka, ako uopšte postoji, može nekim osobama otežati gubitak kilograma koji je i pored toga moguć i ostvariv.


VEŽBANJE PRE ILI POSLE OBROKA


VEŽBANJE PRE ILI POSLE OBROKA

Pre nekog vremena, kada je prvi put način ishrane Amerikanaca optužen za povećanje broja srčanih oboljenja, istraživači su obišli ceo svet ispitujući odnos između načina ishrane i srčanih bolesti. Zaključak do kojeg su došli bio je da se sama ishrana ne može direktno dovesti u vezu s tim obljenjima. Drugi faktori, kao što su napetost, stres i fizička aktivnost onemogućili su jasno povezivanje uticaja ishrane na srčana oboljenja. Nekoliko istraživanja bavilo se time kako vežbanje pre i posle obroka utiče na lipemiju, stvaranje masnoće u cirkulaciji posle unosa hrane. Istraživanja su sprovedena na univerzitetu u Floridi i pokazala su da vežbanje pre ili posle obroka utiče na smanjenje stepena i trajanja lipemije (Zuner, Burt i Mapes, 1968).

Vežbe niskog inteziteta su se pokazale podjednako efikasnim kao i naporne aktivnosti. Skorije istraživanje na ženama potvrdilo je da vežbanje pre obroka povećava korišćenje masti iz unete hrane (Votruba i sar., 2002). Ono takođe ukazuje na to da su efekti fizičke aktivnosti na lipemiju značajniji i drugačiji od onih koji se postižu smanjenjem kalorijskog unosa. Posle šetnje od 90 minuta lipemija je bila manja za 20% nego u drugoj kontrolnoj grupi u kojoj se sa smanjenim kalorijskim unosom lipemija smanjila za svega sedam procenata (Gill i Hardman, 2000).

Lipemija se već dugo dovodi u vezu sa arteosklerozom, smanjenjem koronarnog krvotoka i kraćim vremenom koagulacije, pa se preporučuje svaka aktivnost koja može uticati na smenjnje nivoa lipida u krvi. Naporno vežbanje pre obroka može smanjiti apetit i ubrzati metabolizam masti koje su unete za vreme obroka. Metabolizam ostaje ubrzan neko vreme posle aktivnosti, pa se unete masti brže troše za nadoknadu energetskog deficita koji je nastao tokom aktivnosti. Blaži fizičkui napori kao što je lagana šetnja takođe utiču na smanjenje lipemije. Oba vida aktivnosti i pre i posle obroka povećavaju kalorijsku potrošnju i stimulišu metabolizam masti, čime se poboljšava opšta kondicija, što doprinosi zdravlju i boljoj kontroli težine.

Dok govorimo o obrocima i lipidima u krvi, napomenućemo i to da broj obroka u toku dana takođe utiče na nivo lipida u krvi. Ako svoj kalorijski unos rasporedite na veći broj obroka (od tri do šest), snizićete nivo holesterola u krvi. Očigledno je da se naše telo lakše izbori s mastima ako ih manje unesemo u više obroka. Nasuprot tome, ako izbegavate obroke da biste smanjili svoju težinu, vaš metabolizam će se usporiti, a nivo holesterola će rasti. Pošto izgubite težinu na taj način, ubrzo će se povećavati telesna težina, čak i preko početnog nivoa.


comments powered by Disqus