Lični trener

Razlozi za preteranu težinu i gojaznost



Razlozi za preteranu težinu i gojaznost

Jun 24, 2014

Zbog čega 80 miliona Amerikanaca ima preteranu telesnu težinu do granice gojaznosti? Da li je to jednostavno zbog toga što kalorijski unos premašuje potrošnju? Za ogromnu većinu odgovor je da! Iako su Amerikanci smanjili procenat masti u svojoj ishrani, povećali su unos drugihenergenata i smanjili nivo fizičke aktivnosti. Osim toga, naučnici pokušavaju da otkriju i druge faktore koje eventualno doprinose postojećoj epidemiji gojaznosti.


NASLEĐE I UTICAJ SREDINE


NASLEĐE I UTICAJ SREDINE

Kada vidimo gojazne roditelje s gojaznim potomstvom, obično pomislimo da je posredi nasledni faktor. Kada su oba roditelja gojazna njihova deca imaju rizik 80% od razvoja gojaznosti. Istraživanja na jednojajčanim blizancima koji su rasli u različitim sredinama takođe ukazuju na to da gojaznost ima svoj koren u genetici, ali nastanak i stepen odnosa genetskih faktora još nije definisan.

Većina gojaznih osoba koje možemo videti u jednoj porodici može biti posledica koliko nasleđa toliko i uticaja sredine. Osobe s preteranom telesnom težinom jedu sve više, a vežbaju sve manje, i verovatno isti životni stil prenose i na svoju decu. Ipak, u istraživanju na jednojajčanim i dvojajčanim blizancima (Stunkard, Foch i Hrubec, 1986), istraživači su pronašli veliki uticaj naslednih faktora u ispoljavanju telesne težine i BMI. Zaključili su da telesna težina i gojaznost pod jakom genetskom kontrolom, a da sredina u kojoj osoba odrasta ima relativno malo uticaja. Otkrivanje gena koji je delimično odgovoran za razvoj gojaznosti podržava ovaj zaključak.


GENETIKA?


GENETIKA?

Da bismo videli da li fizička aktivnost štiti populaciju s genetskom predispozicijom od razvića gojaznosti i dijabetesa tipa 2, u istraživanjima smo uporedili nivoe fizičke aktivnosti u dve grupe genetski sličnih Indijanaca Pima – jedna grupa je živela u Arizoni, a druga u Meksiku, Indijanci Pima su bili gojazni i patili od dijabetesa, dok meksički Indijanci nisu, a utvrđeno je i to da su fizički aktivniji od Indijanaca Pima; u proseku su imali kalorijsku potrošnju od 3.259 kcal dnevno prema 2.671 kcal Indijanaca iz Arizone. Zaključili smo da je nivo fizičke aktivnosti odigrao značajnu ulogu u sprečavanju razvoja gojaznosti kod genetski sklone populacije (Esparza i sar, 2000). Pored toga, primetili smo znatan uticaj ishrane u kojoj je veoma zastupljena brza hrana na razvoj gojaznosti i dijabetesa Indijanaca Pima.

Leptin, hormon koji je pod genetskim uticajem i stvara se u masnim ćelijama određuje koliko ćemo efikasno sagorevati masti. Visok nivo masti smanjuje osetljivost organizma na taj hormon, što omogućava pojačano deponovanje masti. S druge strane, niski nivoi leptina su pronađeni i kod ljudi koji su na restriktivnim dijetama i kod ljudi sa poremećajima kao što je anoreksija (Matejek i sar, 1999). Neosporno je da i način ponašanja takođe utiče na genetsku ekspresiju.

To ne znači da određeni genski uticaj na telesnu težinu ne poštuje princip energetske ravnoteže . I pored genskog uticaja, osnovni uzrok preterane težine i gojaznosti ostaje pozitivan energetski balans zbog povećanog unosa kalorija, neadekvatne kalorijske potrošnje ili oba faktora. Drugi dokaz je činjenica da se epidemija gojaznosti razvila u nekoliko poslednjih decenija i to mnogo brže nego što bi eventualno nastala pod uticajem naslednog faktora. Šta još može da utiče na pojačano deponovanje masti?


ENDOKRINOLOŠKI RAZLOZI


ENDOKRINOLOŠKI RAZLOZI

Jedan renomirani istraživač je izjavio: ,,Sa pojavom dijabetesa, endokrina oboljenja su povezana sa gojaznošću samo u 1 od 1000 slučajeva. Ukoliko postoji endokrino oboljenje, određena osoba je gojazna zato što unosi više energije nego što troši (Gwinup, 1970). Gojazni ljudi imaju znatno češće dijabetes nego ljudi s normalnom ili idealnom telesnom težinom, ali nije jasno da li je gojaznost uzrok ili posledica dijabetesa. Posle smanjenja telesne težine, stanje dijabetičara može znatno da se poboljša. U suštini, izgleda da preterani unos posebno visokomasne hrane može izazvati gojaznost i insulin-nezavisni dijabetes (Ivy, Zderic i Ifogt, 1999). Dijabetes je oboljenje vezano za hormon insulin koji je potreban da se šećer iz krvi transportuje u ćelije, uključujući i ćelije masnog tkiva. Kada šećer ne stigne u ćeliju, ćelijska energija opada i stimuliše se apetit, pa osobe s dijabetesom imaju veću potrebu za hranom. Nova saznanja nam govore da masna hrana može pojačati insulinsku rezistenciju i zbog toga povećati potrebu za lučenjem da bi se postigao isti efekat. Posle nekog vremena, možda nekoliko godina, ćelije pankreasa odgovorne za produkciju insulina mogu da se zamore i izazovu šećernu bolest.

Pre otkrića insulina 1921. godine, korigovana ishrana i fizička aktivnost bili su jedini način lečenja dijabetičara, insulin i drugi lekovi danas se koriste. Mišćna aktivnost pojačava transport glukoze u mišićne ćelije čak i u odsustvu insulina ili nemogućnosti insulina da stimuliše unos glukoze. Mišićna aktivnost je efikasan način smanjenja telesne težine i rizika od srčanih oboljenja (dijabetes i srčana oboljenja su često udruženi), pa se zbog toga težnja ponovo okrenula ka fizičkoj aktivnosti u lečenju i kontroli dijabetesa. Umerena fizička aktivnost smanjuje insulinsku reistenciju i potrebe za tim hormonom kod ljudi, uključujući i one obolele od dijabetesa. Redovno upražnjavanje aerobnih aktivnosti često smanjuje upotrebu insulina. Kada se udruži s hranom koja je siromašna mastima i gubitkom težine, fizička aktivnost može dodatno smanjiti potrebu za insulinom.

Endokrina oboljenja, osim dijabetesa, povezana su s gojaznošću u manje od 1 od 1.000 slučajeva. Čak i ako je obolela od endokrinog oboljenja, određena osoba je gojazna zato tšo unosi više energije nego što troši“.


ĆELIJE MASTI


Istraživači proučavaju rast i razvoj ćelija masti. Više kalorija se taloži u masnim ćelijama u obliku molekula triglicerida. Neki ljudi imaju veći broj adipoznih ćelija koje su spremne da deponuju masti. Sa razvojem metoda za određivanje broja i veličine masnih ćelija istraživači danas mogu da prate i razvoj gojaznosti. Pokazalo se da masne ćelije mogu da se umnože ili povećaju, a preterani unos hrane može stimulisati takav porast. Tradicionalno, punačko dete se smatra zdravim detetom mada preterana ishrana deteta u prvim godinama života stimuliše razvoj većih i brojnijih masnih ćelija (čak tri puta većih). Takve ćelije ostaju iste veličine čitavog života i mogu stimulisati pojačan apetit kada nisu ispunjene gorivom. Rana pojava hipercelularnosti1 uglavnom izaziva najteže oblike gojaznosti. Sledeći kritični period je period puberteta, kada preteran unos hrane ponovo može izazvati povećanje broja i veličine masnih ćelija (Malina i Bouchard, 1991).

Povećanje masnih ćelija karakteristično je za stečenu gojaznost. Broj masnih ćelija nažalost nije pogodan znatnijim izmenama. Od načina nastanka gojaznosti zavisi stepen potencijalnih zdravstvenih rizika. Gojaznost koja nastaje u detinjstvu i nastavi se tokom života nosi veći rizik nego gojaznost stečena u kasnijim godinama. Mesto na kome su deponovane masti takođe je pokazatelj zdravstvenog rizika - osobe kojima se masti pretežno deponuju na stomaku imaju veći rizik od srčanih oboljenja, dok osobe kojima se masti pretežno deponuju na bokovima i zadnjici nemaju takav rizik. Tendencija da se kod muškaraca masti talože na stomaku može biti povezana s njihovim većim rizikom od srčanih oboljenja nego što je to slučaj kod žena. Sadašnja istraživanja pokušaće da utvrde zašto neke ćelije imaju veći kapacitet za deponovanje masti i kako je to povezano s rizikom od srčanih oboljenja.


ODNOS IZMEĐU STRUKA I KUKOVA


ODNOS IZMEĐU STRUKA I KUKOVA

Masti smeštene u trbušnoj duplji oko organa ne mogu se nažalost izmeriti kao kožni nabori jer se nalazi ispod trbušnih mišića. Istraživači mere odnos između obima kukova i obima stuka da bi odredili zašto postojanje masnog depoa u toj regiji povećava rizik od srčanih oboljenja, hipertenzije, moždanog udara, dijabetesa i pojedinih malignih oboljenja. Da biste izmerili odnos između stuka i kukova, jednostavno izmerite obim stuka u visini pupka i obim kukova na najširem mestu (izmerite sa tačnosti od 0,5 cm) i podelite obim stuka sa obimom kukova. Rezultati ukazuju na to da vredbnosti odnosa između struka i kukova koje su veće od 0,85 – 0,9 za muškarce ili 0,75 – 0,8 za žene prelaze optimalne granice.

Zašto tkivne masti predstavljaju rizik? Masti oko trbušne duplje deponovane oko organa imaju direktnu vezu s jetrom putem cirkulacije.

Masne ćelije u toj regiji su sklone da otpuste slobodne masne kiseline direktno u jetru, gde mogu biti iskorišćene za sintezu holesterola. Koji god da je razlog te masti predstavljaju rizik, a nama je poznato da je fizička aktivnost efikasan način za smanjenje količine metabolički aktivnih tkivnih masti, posebno kod muškaraca ((Trichopulou i sar, 2001). U svim BMI kategorijama, osobe s najvećim obimom stuka imaju povećanu sklonost ka hipertenziji, šećernoj bolesti, povećanim masnoćama u krvi i metaboličkim sindromom, u poređenju sa osobama sa normalnim obimom struka (Janssen, Katzmarezyk i Ross, 2002).


BRZINA METABOLIZMA


Istraživanja na gojaznoj deci, adolescentima i odraslima dokazala su da su debeli ljudi manji potrošači energije, njihova tela štedljivije sagorevaju kalorijenego što to čine ljudi s normalnom telednom težinom. Sporiji metabolizam masti ili energetska potrošnja gojaznih osoba dodatno otežava redukciju težine. Ti rezultati ukazuju na stepen u kome nasledni faktori utiču na preteranu telesnu težinu i gojaznost. Zbog čega se usporava metabolizam? Jedno od objašnjenja je u smanjenoj aktivnosti simpatičkog nervnog sistema. Taj deo autonomnog nervnog sistema luči adrenalin, koji ubrzava srčani ritam i ostvaruje druge fiziološke odgovore tokom stresa i fizičke aktivnosti. Adrenalin takođe ubrzava oslobađanje masnih kiselina iz ćelija masti. Manja simpatička aktivnost znači da će manja količina adrenalina biti izlučenqa, što usporava metabolizam i smanjuje iskorišćenost masti.

Pojedina istraživanja usmerena su ka drugim faktorima odgovornim za preteranu količinu masti gojaznih osoba.

Termogeneza mrkih masti. Mrke (smeđe) masti su tip masnog tkiva koje učestvuje u generisanju toplote tela i primećeno je da su u manjku kod nekih gojaznih osoba. U normalnim okolnostima smatra se da mrke masti služe da spreče taloženje viška masti u depoe masnog tkiva. Istraživanja na mršavim i gojaznim ljudima rasvetliće taj mogući faktor za razvoj gojaznosti.

Lipoproteinska lipaza. Lipoproteinska lipaza (LPL) je enzim koji luče ćelije masnog tkiva (takođe se može naći i u mišićima). Otkriveno je da njegova aktivnost povećava broj masnih ćelija kod gojaznih osoba koje mršave. Taj podatak je naveo istraživače da se zapitaju nije li to razlog zbog kojeg gojazne osobe posle mršavljenja relativno brzo vrate svoju prvobitnu kilažu. Efekti fizičke aktivnosti na mišićnu LPL biće predstavljeni u poglavlju 3.

Ako se jedna ili obe ove teorije potvrde na ljudskim ispitanicima, moći ćemo bolje da razumemo zbog čega osobe imaju preteranu telesnu težinu ili gojaznost. Još nismo sigurni da li metabolički procesi uzrokuju gojaznost ili je uzrok tome preteran unos hrane (Bray, 1983). Imamo podatak da Amerikanci unose približno jednaku količinu kalorija kao i njihovi preci s početka dvadesetog veka, ali su znatno manje aktivni od njih. Danas nam je jasno da je samnjenje težine redukovanjem ishrane povezano sa smanjenom energetskom potrošnjom, a takvo stanje dodatno otežava promenu telesne težine (Leibel, Rosenbaum, i Hircsh, 1995). O tome ćemo više govoriti u poglavlju 13. Nemojte zaboraviti da je bez obzira na genetski, endokrinološki, psihički ili bilo koji drugi razlog, gojaznost prvenstveno problem energetske ravnoteže. Unosimo previše kalorija, a trošimo premalo ili su uključena oba faktora.


comments powered by Disqus